Dis, Ducic, Rakic

,,Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi’’ kaže Ivo Andrić.Jedan od najčešćih motiva čitave književnosti jeste motiv mrtve drage. Otkud da postoji taj uobičajeni postupak da se u književnom delu ubije voljena žena? Je li to nekakav manir tvoraca i ubica idealne žene koji su gotovo uvek, ili bolje reći uvek, muškog roda? Ducic, Dis i Rakic imaju slicne motive u svojim delima, motive smrti koji se preplicu sa motivima idealne drage. „Mozda živi i doći đe posle ovog sna.Možda spava sa očima izvan svakog zla.“Ovo je slutnja ljubavi, nečeg lepog i svetlog u dosadašnjoj tami, jer te oči ga vode i gone kroz život. On sanja, dovodi je u vezu sa prolecem, njena pojava je vezana za svetlo, sunce, toplotu, jer ona je nešto što daruje život, priroda i plodnost su ženskog roda, ali odmah nakon toga opisuje je kao mrtvu. Njen pogled dolazi iz cveća, njena kosa okićena je cvećem zato što leži na odru. Disova ljubav prema idealnoj dragoj nije opisana potpuno jasno, otvoreno je pitanje da li je ona zaista mrtva ili je samo zena koju voli,iluzija, nestvarana, zena iz njegovih snova. Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničeg dovoljnog, a pred velikim pitanjima sveta uvek je skeptičan, osmehnut i ironičan. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna, ali kratkotrajna, posle čega dolazi zavićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Idealna draga se krije u svakodnevnici, žena je predstavljena kao pojava često viđena. O osećanjima govori kao o čulnim strastima, a o ženi, kao biću koje žudi za pričom. Navodi da je dovoljno nabacati reči koje želi da čuje, i da je sva istina u tome. Nema emocija i prave vrednosti, sve je laž transformisana u trenutnu istinu, radi postizanja cilja. Sve ovo navodi da bude okarakterisan kao skeptik ljubavi. Rakic bez oklevanja i uvijanja govori o svojim stavovima i ljubavi, o svojoj ženi koju može da osvojim prostim rečima i složenijim rečenicama. Eros predstavlja najviši stepen njegovih osećanja i doživljaja ljubavi, pa tako i ženu, na neki način, omalovažava. Iz samog viđenja osećanja, proističe viđenje žene. Gledajuci prelepi ,,Zalazak sunca” u istoimenoj pesmi u Jovanu Ducicu se javlja slika neke nepoznate zene. Ona je usamljena, bleda i tuzna. Sedi u senci gora i misli na pesnika. Ona mu je verna kao ,,samrt” dok cezne za njim. Ali ako bu mu neko rekao da nije tako svi njegovi snovi bi se rasturili. Pesnik je u vecnoj potrazi za ljubalju ali onu savrsenu uspeva da pronadje samo u svojim vizijama. Čoveku se uvek čini kako je idealno ono što se nikada nije ostvarilo, odnosno kako je moglo izgledati ono što nam nije dato da proživimo. Valjda je to ljudsko prokletstvo – da uvek želi nešto što nema i što je nemoguće. Pa, tu se verovatno ništa ne može promeniti, ipak, iz takvog osećanja nastale su neke od najlepših ljubavnih pesama na svetu.