Covekova sudbina

Postoje trenutci kada je nemoguce spreciti nesto, kada je nemoguce zaustaviti vreme ili ga bar vratiti unazad. Postoje dani koji su kao vekovi, a noci su onako tihe I beskarajno duge,teske nekako same po sebi tuzne. A covek kao covek, samo jedan mali stvor, u odnosu na celu planetu. Zivot je ustvari samo plac. Plac na rodjenju I plac na umiranju. A sta je izmedju toga? Kako ziveti savrsen zivot izbegavajuci lose trenutke zapisane u nekoj knjizi sudbine? Covekova sudbina ume da bude zamrsena, kada je ljubav u pitanju uvek nas prevari I oci zavara kap ljubavi u moru lazi.

Cesto sedim na prozoru, gledajuci u daljinu I cekam odgovore na sva pitanja u mojoj glavi. Gledam tako negde, praznim pogledom I pitam se sta je to sto odredjuje svaki trenutak u nasim zivotima. Zasto ljudi umiru zbog nekih bezazlenih stvari mladi, zasto se nezgode tako nameste da neko ne moze da prezivi, a opet dese se one teze nezgode I mnogi ostaju zivi. Kazu da je sve to sudbina. A gde je to gde je t sudbiina zapisana I da li to moze da se promeni. Ako je smrt sudbina svakog coveka, zasto nasi zivoti moraju da budu pisani takvim stilom da nismo srecni svakog dana. Ta sreca je uvek prolazna, uvek je prekratka I uvek se secamo samo kraja iz cele price. Ostaju nam uspomene, slike, papiri, secanja koja nas proganjaju, jutrima bude a nocu su tu kao divni snovi koji se pretvore u kosmare.
Sve ljubavi pocinju sudbinski a tako se I zavrsavaju. Uvek mora da se desi nesto neocekivano sto ce sve da pokvari. I cesto pozelim da sprecim neke stvari ali je nemoguce, ne umem resenje da nadjem cak ni u glavi, jer nemam ni jedan odgovor na sva ova pitanja. Pozelim da je zivot film koji ja reziram, da ce se ljudi ponasati onako kako oni zele I da ce onda svi biiti srecni zauvek. I onda se trznem iz tih misli I shvatim da nisam jedini koji to zeli, da je mnogo takvih koji bi sami krojili svoju sudbinu onako kako njima odgovara. I kada dozivim onaj divni osecaj bezbriznosti I ogromne srece pozelim da pauziram vreme kao pesmu u telefonu, ali opet se razocaram jer znam da je nemoguce Voleo bih da nadjem vremeplov I da vratim sve one trenutke kada je prestasla sreca,da ispravim nesto I nastavim dalje, ali taj vremeplov postoji samo u filmovima.
Setajuci ulicom po kisi pomislio sam da je I ta kisa mozda samo znak da bi trebalo da sedim kuci, a da ja prkosim sudbini, I da me bas zanima sta ce se desiti ako uradim nesto sto ne treba. Jer ako je vec nesto sudjeno, desice se gde god se nalazio. Desice se kao sto se desava svima.Kao sto se neko iznenada razboli, pogine, zaljubi. Desice se odjednom kao kada se suncani dan pretvori u strasnu oluju. A kako da sprecim tako nesto, samo sam covek, figura koja se ne vidi, broj na nekom papiru, samo sam bice koje ne moze da menja nesto sto niko nije uspeo. JEr nije to stvar, to je nesto vise, nesto neobjasnjivo, neprocenjivo I nevidljivo.

Covekova sudbina je put do cilja, ali taj put je pun prepreka, taj put je napravljen od trnja, prepreke su svi oni zli ljudi, koji nam namecu svoje statove samo da bi se oni osecali uzviseno. A nas cilj je beskrajna sreca. Cemu pocetak necega kada vec znamo kraj, kada je svaka ljubav kao procitana knjiga samo sa drugim likovima, novim glumcima koji nas zavaravaju. A somesi na nasim licima tu su svakog dana, mi smo buducnost necega u ovoj zemlji, samo je pitanje kojim cemo putem ici, I kako cemo stici na cilj. I bitno je da stignemo tamo, jer tada se zaborave sve one lose stvari.
Sudbina nas usreci, razocara I povredi. Ali mi protiv nje ne mozemo, ne umemo, ne smemo. Moramo biti privrzeni svojim osecanjima I onome sto nam se desava jer u suprotnom ce nam samo biti teze. Covekova sudbina je znak da zivot nije ni film, ni knjiga, ni predstava.