Dis, Ducic, Rakic

,,Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi’’ kaže Ivo Andrić.Jedan od najčešćih motiva čitave književnosti jeste motiv mrtve drage. Otkud da postoji taj uobičajeni postupak da se u književnom delu ubije voljena žena? Je li to nekakav manir tvoraca i ubica idealne žene koji su gotovo uvek, ili bolje reći uvek, muškog roda? Ducic, Dis i Rakic imaju slicne motive u svojim delima, motive smrti koji se preplicu sa motivima idealne drage. „Mozda živi i doći đe posle ovog sna.Možda spava sa očima izvan svakog zla.“Ovo je slutnja ljubavi, nečeg lepog i svetlog u dosadašnjoj tami, jer te oči ga vode i gone kroz život. On sanja, dovodi je u vezu sa prolecem, njena pojava je vezana za svetlo, sunce, toplotu, jer ona je nešto što daruje život, priroda i plodnost su ženskog roda, ali odmah nakon toga opisuje je kao mrtvu. Njen pogled dolazi iz cveća, njena kosa okićena je cvećem zato što leži na odru. Disova ljubav prema idealnoj dragoj nije opisana potpuno jasno, otvoreno je pitanje da li je ona zaista mrtva ili je samo zena koju voli,iluzija, nestvarana, zena iz njegovih snova. Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničeg dovoljnog, a pred velikim pitanjima sveta uvek je skeptičan, osmehnut i ironičan. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna, ali kratkotrajna, posle čega dolazi zavićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Idealna draga se krije u svakodnevnici, žena je predstavljena kao pojava često viđena. O osećanjima govori kao o čulnim strastima, a o ženi, kao biću koje žudi za pričom. Navodi da je dovoljno nabacati reči koje želi da čuje, i da je sva istina u tome. Nema emocija i prave vrednosti, sve je laž transformisana u trenutnu istinu, radi postizanja cilja. Sve ovo navodi da bude okarakterisan kao skeptik ljubavi. Rakic bez oklevanja i uvijanja govori o svojim stavovima i ljubavi, o svojoj ženi koju može da osvojim prostim rečima i složenijim rečenicama. Eros predstavlja najviši stepen njegovih osećanja i doživljaja ljubavi, pa tako i ženu, na neki način, omalovažava. Iz samog viđenja osećanja, proističe viđenje žene. Gledajuci prelepi ,,Zalazak sunca” u istoimenoj pesmi u Jovanu Ducicu se javlja slika neke nepoznate zene. Ona je usamljena, bleda i tuzna. Sedi u senci gora i misli na pesnika. Ona mu je verna kao ,,samrt” dok cezne za njim. Ali ako bu mu neko rekao da nije tako svi njegovi snovi bi se rasturili. Pesnik je u vecnoj potrazi za ljubalju ali onu savrsenu uspeva da pronadje samo u svojim vizijama. Čoveku se uvek čini kako je idealno ono što se nikada nije ostvarilo, odnosno kako je moglo izgledati ono što nam nije dato da proživimo. Valjda je to ljudsko prokletstvo – da uvek želi nešto što nema i što je nemoguće. Pa, tu se verovatno ništa ne može promeniti, ipak, iz takvog osećanja nastale su neke od najlepših ljubavnih pesama na svetu.

Hamlet

Zivot je cudan put sudbine koji ispunjava nase glave srecom za koju mislimo da je prava. Sa druge strane tu iluziju u nasim glavama unistavaju i razdiru bolne istine. Cinjenice koje nam spaljuju srce,satima goreci u toj prokletoj vatri izzdaje. Verujemo osobama koje maske skidaju na kraju predstave koja je lose izrezirana. Te predstave nam rezira sudbina ,jer hodamo po njenoj teritoriji. Bolna saznanja nam oboje svet u sivo i gledajuci kroz taj sivi oblak patnje i razocarenja,tragamo za putem osvete u nadi da cemo promeniti istinu ili bar ublaziti bol.U delu 'Hamlet' ,Viliama Sekspira prepoznajemo junaka kao otudjeno bice koje tezi da se osveti. Za razliku od likova koji su okarakterisani kao junaci u drugim delima. Hamlet je skroz drugaciji. Dolazi u sukob sa svim ljudima oko sebe,pa cak i sa samim sobom. Razocarenje u zenski rod koje mu je rodjena majka priredila ga dovodi do ivice ludila u kom vidi da masku na svom prelepom licu nosi i njegova najveca ljubav Ofelija. Pokusavajuci da se izvuce iz agonije u kojoj je,sve dublje je upadao u nju. Izdaja koju je deziveo od svojih najblizih ga primorava na lazi i prevare. 'Misolovka' uspeva da razotkrije sve u sta je sumnjao. Odbija da razgovara sa svetom oko sebe i postaje misaono i otudjeno lice koje nema mira. Netipicno za junaka koji ne uspeva da pobedi sebe zbog nacina na koji zivi. Njegov sukob sa Ofelijinim bratom,ubistva i razna zlodela mu u glavi postavljaju razna pitanja. Njena smrt ga tera na jos vece ludilo,proganjaju ga istine koje je saznao,lazi u kojima je ziveo,ljudi kojima je verovao. Dvoboj u kom se bori sa Leartom,okoncava predstavu dogadjaja koje je on izrezerao. Bori se sa njim,a obojica vole Ofeliju na razlicite nacine. On kao dete iz elitnog drustva i Leart kao slugin sin,padaju jedan pored drugog pokazujuci na taj nacin da smo svi izjednaceni na kraju. Da svi imamo razlicite puteve,zelje,prepreke,ali na kraju svi stignemo na isti cilj. Bez razlika i klasiranja drustva.Borbe su nepredvidive. A zivot je borba u kojoj nocu samo cujemo jecaje u grudima. Otudjenost od nas samih nas navodi da postanemo neko drugi,da probudimo zlo koje je u nama spavalo mirno. I sve se svodi na odluke i stavove koji su najteze prepreke na raskrsnoci na koju naletimo putujuci sudbinom. Nacin na koji se izborimo sa tim preprekama nas vodi laksim ili tezim putem ,priblizava ili udaljava cilj. A u zivotu je najbitnije da nemamo sukobe sa sobom,jer je bitno biti sa ljudima koje volimo i koji nas cine srecnim,da radimo ono sto nas ispunjava a ne ono sto nas unistava. Vazno je da svojim stavovima krenemo putem koji nas vodi ka dobroti,pa makar bio i tezi, jer ce taj put biti tezi,jer ce taj put duze trajati. Jer je mrznja covekova najbolnija rana koja ga zivog izjeda. Taj zivot ce nas uvek dovoditi na isto mesto i postavljati isto pitanje:'Biti ili ne biti'. A odgovor nam daje nas karakter i zivotna misao.

Stranac

Ştranac

Trenutak ne mozemo zaustaviti, vreme je nemoguce vratiti, a osecanja ne umemo kontroisati.Dani su ponekad kao vekovi, dosadnimdugi,hladni i potpuno beznacajni.Zivot je samo sekund u vecnosti, potpuno apsurdan i kratak, koliko god trajao.Smrt je sudbina svakog bica, i zasto onda zivot predstavlja scenario neke sudbine? Zasto voleti,zasto plakati, zasto samo jednostavno ne budemo zadovoljni i srecni u svakom danu potpuno.

Cesto imamo predrasude prema bezosecajnim ljudima.Ljudimakoji ne vole, neplacu,ljudima koji su hladni. A nikada se ne zapitamo zasto je to tako.Zasto su postali takvi. Valjda je zato sto su shvatili sustinu.Apsurdnost zivota jasno je prikazana u Kamijevom Strancu.

Merso, covek koji svoje emocije prikazuje kao kockice leda,ne pustajuci suze, ne osacajuci grizu savesti,ni trunku ljubavi, nam pokazuje koliko je hrabar i sta uopste znaci hrabrost.

Apsurdno je ne zaliti smrt roditelja,, ljudi koji su nam podarili zivot, omogucili detinjtvo i bezbriznost. Apsurdno je ubiti coveka jer ne postoji dovoljndobar razlog za to, jer s

jer smo mi samo obicni smrtnici,i samo Bog opravdano uzima zivote.

Merso je smatrao da je nepotrebno objasnjavati postupke. Njemu cak ni Bog nije predstavljao svetost. Dovodio je sve oko sebe do ludila svojim ponasanjem. Cak ni zahvalnost nije osecao prema ljudima koji su ostali uz njega i zasluszili to. Njegov zivot je njemu predstavljao samo sekund. Sekund u kom je donosio odluke, neplanirano,nepromisljeno i sasvim slobodno,bez trunke savesti.

I ljudi te njegove sekunde osudjuju ne pitajuci se koji je razlog takovog pogleda na svet.

Njegova tisina je pisala duga pisma, a njegova odsutnost nije imala ime. Nije trazio ljubav u mracnim sobama neke proslosti, I nije mislio da sve zna, nije verovaoljudima, jer su inteligentni ljudi uvekpuni sumnji. Nisu mu bile jasne sve te reci u kojima se nije pronalazio, nije zeleo da spasava svoj zivot menjajuci svoje stavove. I bas ti stavovi stavljaju tacku na njegov apsurdni zivot, koj i cak ni on nije video drugacije.

Emocije menjaju pogled na svet, na zivot na ljude, a Merso svoje poglede nije menjao cak ni u najgorim pogledima zivota. Treba se zapitati koji je razlog takvih stavova i takvog laganog setanja kroz zivot. Nije on biolos samo je bio isuvise svoj. Ostao je dosledan sebi i onda kada je stao na raskrsnicu zivota i smrti. Nije skrenuolaksim putem, jer taj put nije bio njegov, vec svaciji. I tama mu je bila draza od pokajanj koje nije osetio. Apsurdnost njegovog zivota nam objasnjava bitnu zivotnu lekciju. Dovodi nas u dilemu kako ili zasto, ziveti u sekundi ili planirati, suprotstavljatii se knjizi sudbine ili bi ipaktrebalo sami da je pisemo,ostati svoj do apsurdnog kraja ili pak promeniti sve zarad zivota.

Prokleta avlija

Ziveti vecno ne znaci imati godina koliko je zvezda na nebu. Vecni zivot se ostvaruje delima koja ostvarimo nakon placa na poslednjem bdenju. U medjuvremenu je neophodno snalaziti se, prezivljavati, i boriti se za opstanak.

Tako je bilo i bice dokle god postoji radjanje, zivljenjei smrt.

Nadjemo se cesto u okruzenju sa razlicitim karakterima ljudi oko nas, i primorani smo da se u to uklopimo na nacin koji je najbolji iako mi sami to ne zelimo. Jer surovost nas nauci da se namecemo i prilagodjavamo

Budemo okrivljeni i kao nevini.
Ljudi su oduvek nalazili lek u pricanju kako bi ublazli svoje muke. Pricajuci o sebi ili svojim jadima,o drugima, iskazuju ono sto ih tisti.U Andricevom romanu 'Prokleta Avlija' nisu opisane ni fizicke patnje ni mucenja kakva bismo mogli ocekivati posle naslova rommana. Kljucno mesto u romanu zauzima Fra Petar. Prica pricu indirektno i kroz tu pricu se preplicu dogadjaji, iz ogromnog bezizlanog kruga sa nekoliko drveta i beskonacno mnogo kosmara. Otkriva svoje osobine,pokazuje najpre svoju dobrotu,covek koji dobro poznaje judske karaktere. Prepoznaje Haimovu bolesnu sumnjicavost,Camilovu ranjivost,ali i hvalisavost,lakovernost i naivnost ostalih prolaznika avlije.
Kao stobez Petra ne bi bilo price o 'prokletoj avliji' tako bez Karadjoza ne bi bilo nje same. On je upravnik ove cudne strasne ustanove.

Kada se sva saznanja o njemu sklope u jednu celinu, nekako se umesto odvratnosti javlja sazeljenje.

On je dvostruka licnost. Na jednoj strai jesvirepost i zlo,uzivanje u mucenju i psiholoskom maltretiranju zatvorenika do potpunog dusevnog sloma, a na drugoj njegovi postupci su neuracunljivo blagi ipuni sazeljenja i obazrivosti.

Njegova filozofija je bila: ' Nema nevinih. Niko ovde nije slucajno,Je li presao prag Avlije, nije on nevin. Skrivio je nesto, pa to bilo u snu. Ako nista drugo majka mu je, kad ga je nosila pomislila nesto rdjavo.'

Svima njimaa je zajednicka bas ta Avlija iz koje nije bilo izlaza ni resenja.

Bila im je ista sudbina u tom krugu iz kog su samo nebo videli kao jedinu nadu

Camil koji je posvecen knjizi, istoriji na cijim stranicama je pronasao pricu o nesrecnoj sudbini Dzem-sultaana, brata sultana Bajazita 2. pronalizai u Fra PEtru prijatelja kome moze da se poveri i isprica svoju pricu.

Slicnosti svih njih su razlike koje su ih razdvajale, ali su morali da se prilagode

Zajednicka crta svim tim ljudima bio je njihov zivot u Avliji, koja je bila njihov dom, iz kog su zajedno gledali plavi horizont, u kom su zajedno posmatrali drvece koje je nepomicno zivelo tu bas kao i oni.

Dokle god se prica, prica, zaborav je pobedjen.

I svaki od likova ' Proklete avlije' svojevrsno je ogledalo orginalnog duha

Karaktera, kulture,

Licnog identiteta.

I nije bitno da li neko opisuje sadasnjost ili proslost ili se smelo zalece u buducnost. Ono sto je bitno to je duh kojim je nadahnuta njegova prica.

Jer pripovedac i njegovo delo ne sluze nicemu ako na jedan ili drugi nacin ne sluze coveku ili covecanstvu.

Zajednicke slicnosti nas u zivotu nauce da se borimo i prezivimo, izadjemo na povrsinu i onda kada mislimo da je gotovo, kada mislimo da je nasa misao usidrena u luku propasti. Bas tada ujedinjenjem sa drugim ljudima uspemo da izadjemo na povrsinu.

Ceznem da ti kazem

Davno je bilo. Ne seca se toga skoro niko. Ne govori se o tome bas mnogo. Jer ljudi misled a ce cutanjem zatrpati bol,d ace cutanjem sve prestati,I d ace mozda tim tihim molitvama sve vratiti.
Pisem ti,jer ceznem da ti kazem puno stvari. Skoro svakog dana te pomenem,samo da u glavi pomislim da sit u,kad opet vidim d ate nema. Nocu te sanjam,znas,onako srecnu,zadovoljnu,punu zivota,ljubavi,harizme,sanjam te lepu,sa onim neodoljivim osmehom na tom blistavom licu. I onda,ceznem da ti kazem da te volim,das am sasvim srecna,ceznem da ti cujem pitanja o njemu I da vidim osmeh na tvom licu zbog moje srece. Zelim da cujes sta,sta mi se sve dogadja,da me samo zagrlis dok placem, I kao uvek dok si bila sa mnom,obrises suze sa mog lica. Ceznja,ceznja me ponekad ubija,ali secam se svih tvojih reci,I nikada kao sada mi nisu bile jasnije reci : “Strpi se,dobices tortu,zamisli kako je kada nesto vazno cekas I dok si ziv ne dobijes”. A,cekam te,sad ate cekam,skoro svakog trenutka pozelim da ti cujem glas. Ulepsala si mi svaki dan,obozavala sam te. Ohrabrivala si me I onda kada padnem govorila si mi da ustanem sa sirokim osmehom I da ta arnica ne boli toliko da bih plakala,jednom si rekla : “Ne placi,place se samo za onim zbog cega te srce zaboli I za onim sto volis,a vise nemas”,I sada placem. Placem,ne umem vise da stegnem zube I zadrzim bol,jer srce boli a tebe nema. I,gde si ? Gde se nalazi taj oblak,to nebo na kom si ti ? Ne vidim te. A tako ceznem da ti kazem d ate volim. Toliko toga smo zajedno prosli,a toliko bitnih stvari prodje bez tebe. I sada,kada po prvi put u zivotu osecam pravu ljubav,kada sam po prvi put bezbrizna sa nekim,zelim tebi da kazem,I cujem tvoj savet. Sada u ovom trenutku kada zelim da te zagrlim I kazem ti koliko mi trebas,secam se onog tobogana sa kog sam se bojala da se spustim dok ti nisi stajala ispred I rasirila ruke,kako bi mi ulila sigurnost. Ceznem a znam,da ne mogu. Da me mozda I cujes,ali kako da ti odgovorim. I,zato ti pisem,jer ti si neko ko me je s ljubavlju naucio da to radim. Svi treuntci u kojima si mi nedostajala ne mogu stati na jedno,pet sto papira,jer se retko kojim recima opisuje. A,toliko toga ima da cujes I puno je dogadjaja kojima bi se smejala. I,juce sam te sanjala,a znam da cu I sutra. I sinoc sam te se setila,I veceras cu ponovo. I znam da ce to da traje tako. I nista nece da se smanji I nista nece da se zaboravi. Ni cutanjem,ni suzama,ni recima,jer ljubav prema tebi je ogromna,ceznja d ate vidim da ti govorim o problemima ,strah da je vecno ustvari predugo,nista te nece baciti u zaborav. Ceznem da ti kazem : “Volim te I nedostajes mi”. A zbog toga te ceznje,ta ljubav vise raste.

Ponekad je dovoljan samo jedan susret.
A uvek je prva ljubav I poslednja.
Ona ima 17 godina.

Krenula je na put na koji nije zelela da krene.Na taj put je trebalo da ide po preporuci profesora I pedagoga iz skole sa jos nekoliko drugara,trebalo je da idu na edukaciju u inostranstvo.Ali njoj se taj predlog najmanje dopao. Duboko u sebi ustavri je prizeljkivala da sto pre ode I ostavi sve probleme .Ali u nama uvek postoje dva lika ,uvek postoji levo I desno .Dvoumila se ,i ipak otisla .Pitala se sta je ceka tamo,ko je ceka tamo,kako ce da se uklopi.Taj put je ustvari obelezio njen zivot,stavio pecat na najlepse doba njenog zivota.Ti kilometri su bili najlepsi kilometri koje je ikada presla ,ti sati cekanja na granici su bili najsladji sati, I to putovanje je bilo dozivljaj koje nikada niko nece zaboraviti. Strah nesto nece biti kako treba I predosecaj da ce se nesto posebno desiti su bili savrsen koktel u tim trenutcima. Sve je ustvari pocelo davno ,davno ,pocelo je negde pre nego sto je bilo podne ,na suncu koje je od ranog jutra svoje zrake jako guralo kroz oblake iz kojih je do pre par dana padala kisa.
Stigla je na mesto gde je trebalo da bude autobus.I tu pocinje neocekivana prica o kojoj niko nije sanjao.

Autobus je kasnio ,bila je nervozna ,oslonila se na desnu nogu I nestrpljivo cupkala levom,kao da negde zuri.Njen momak je dosao da je otprati ,sve to je nju jos vise nerviralo ,to kako ce podneti rastanak ,kako ce izdrzati bez ljudi koje voli toliko vreme. Konacno ,posle vise od 40 minuta kasnjenja autobus je stigao,skor pun ,dok se pozdravljala sa svima ,I ubacila svoje ogromne kofere u prtljaznik autobusa svi su usli. Poslednja je usla u autobus I prva osoba koju je videla bio je On . Na prvi pogled nije joj delovao simpaticno ,ali ona je njemu delovala poznato.Nije obracala paznju na to kako izgleda ,vec ga je zamolila da skloni svoje stvari sa sedista na koje je trebalo da sedne sa drugaricom,ali nije bila uopste ljubazna zbog sve nervoze koju je imala u sebi. Ta neljubaznost je bila prva kap koja je kanula u more slucjnosti.
Put je bio dug.On se konstantno ubacivao u razgovore koje je vodila sa ljudima oko sebe ,pokusavao je da se upozna sa njom na bilo koji nacin iako je ona bila jako drska I nezainteresovana.
Igrala je karte sa drugaricom kada je on poceo da dobacuje brojeve koje ona ima,na sta se okrenula I rekla mu da ga nista nije pitala ,I tada sui m se potpuno spojili pogledi ,kada su pruzili ruke jedno drugom I upoznali se.Bilo je tako cudno ,odjednom osmeh na njenom licu,bez ikakvog razloga.Ubrzo nakon toga izvadio je gitaru ,I svirao iza nje ,koliko je bila odusevljena ,dah joj je zastao,sva se najezila ,pitala se da li je moguce da neko takav postoji ,tako lep glas ,neobican ,savrsen ,okrenula se lagano I gledala ga ,svirao je jako lepu pesmu ,pevao je ali ne sa nekom jakom emocijom pesmu “Sve jos mirise na nju” .Ubrzo nakon sto je skoro otvorila usta koliko je zadubljeno gledala u njega,okrenula se zabrinuto napred,jer se setila da ima decka .Sve je bilo cudno ,previse slucajnih dogadjaja na jednom mestu sa dvoje izgubljene dece u vremenu.
Put nije bio naporan ,jer je bio zanimljiv ,ali svi su jedva cekali dolazak,smestaj,upoznavanje I konacno prvu radionicu .
. Kada su stigli , oblaci su bili ispod njih,gde god su pogledali divilili su se lepoti prirode koju vide I koja je najposebnija do sada . Znala je da ovo nece biti samo putovanje na kom ce uciti jezik I kulturu druge drzave ,osetila je nesto drugacije dok je gledala u oblake ispod sebe I krajicom oka pogledala u Njega.Postojale su naravno prepreke ,ali zelela je da ga ima uz sebe bar kao prijatelja.
Na prvoj radionici su se svi predstavljali I govorili nesto o sebi . On je rekao da se bavi kosarkom I da svira gitaru.To sto je tada rekao bilo je dovoljno da zaboravi na sve oko sebe I slusa I vidi samo njega,jer od malih nogu je zelela nekog ko se bavi kosarkom I ko ce da joj pod zvezdama svira gitaru.
Pocela je da razgovara sa njim,I vrlo brzo su se sprijateljili ,bila je ubedjena da je to najvise sto sa njim moze da ima. Imala je decka ,cemu da se nada? On je tamo ubrzo nasao devojku,sto je Nju vrlo pogodilo iz sebi nepoznatih razloga ,nije joj bilo jasno zasto nju treba da zanima njegova devojka .

Posle par dana On I Ona postaju prijatelji, posatli su nerazdvojni ,pocinju da se poveravaju jedno drugom ,da provode vreme zajedno,da setaju , cak su I jeli zajedno ,nisu se odvajali ,bez obzira na to sto je on tamo imao devojku. Jednog dana dok su setali ,stigla joj je poruka od decka da zeli sve da prekine . Tada u tom trenutku je nije to toliko pogodilo , cak sta vise osecala se slobodno I srecno . Mada rastuzila se jer on I dalje ima devojku. On je bio prva osoba koja je cula da je njen momak raskinuo. Vec uvece je cula da je I on ponovo Slobodan. Bila je jako srecna ali ipak nije se previse nadaala ,jer taj decko je njoj izgledao previse savrseno .. I sve je poceloo …
Dolazio je pod prozor nocu da razgovara sa njom ,trudio se da joj ulepsa svaki minut ,sekundu ,setali su najleppsim putevima I isli na najlepsa mesta,razgovarali o svemu ,ponasali se kao da se ceo zivot poznaju ,I oboje su neizvesno cekali moment kada ce se poljubiti .Jednog popodneva pre vecere kada su zavrsili sa obavezama setali su.. Bio je zalazak sunca ,otisli sun a lezaljku koja je bila na vrhu brda ,odatle su mogli da vide oblake koji setaju po krovovima jednobojnih kuca na proplanku ispod njih ,legli su . Pitao je o cemu razmislja, cutaala je . Nakon par minuta cutanja , okrenula se da uzme naocare I tada su se samo pogledali ,prepustili se I poljubili se. Osteli su neko ispunjenje u glavi,srcu ,telu . Kao da su pronasli nesto za cime ceo zivot tragaju. Taj poljubac je bio neponovljiv I jedinstven ,kao spas od samoce ,oklop koji ih stiti od tuge,bio je to poljubac koji ih je obelezio. Nakon toga su se dogovorili da sve ostane njihova slatka tajna. Par dana su se krili od ostalih,pretvarali se da su drugari ,ali svima je bilo ocigledno ,nacin na koji se gledaju ,njoihovi osmesi ,pogledi ,reci .I onda su prestali da se kriju. Nije im bilo bitno sta misle drugi ,jer oni su znali sta imaju ,a imali su mnogo .
Njih dvoje su se bas vezali za tako kratko vreme.Poslednje vece on je svirao pesmu “ Sve jos mirise na nju” ,nije ta pesma tako slucajna .
Najtezi momenti sui ma bili oni kada uvece razmisljaju o povratku kuci,obecanja da nikada nece zaboraviti jedno drugo , suze koje su kretale ,I stajale negde na pola ,jer ih je osmeh zadrzavao.
Poklonio joj je narukvicu I stavio joj na desnu ruku ,obecala je da je nikada nece skinuti, ona je njemu poklonila privezak ,ali ne bilo kakav privezak ,vec njenu amajliju koja joj je donosila srecu .
U povratku im je bilo najteze ,dok je ona spavala on je bio budan ,da bi je cuvao od losih snova..I stigli su..Trebalo je da izadje ,plakala je , plakao je , zagrljeni su plakali I kroz jecaj govorili da nikada nece zaboraviti sve.Kada je ulazio autobus ,vratio se,zagrlio je ,I rekao da je nikada nece zaboraviti ,da je posebna I da ce se ponovo sresti. Plakala je ,nije mogla da ga pogleda dok ju je on molio da podigne glavu ,uhvatio ju je jako za bradu ,poljubio ,okrenuo se I otisao . Pocela je da vristi ,autobus je krenuo ,pogledao je I jedva mahnuo. Plakala je ,sedela je na betonu ,u suzama ,cekala je da se pojavi. Ali ne ,nije ga bilo ,to je ponovo bio onaj stari zivot ,u kome on ne postoji pored nje. Ali vise nista nije bilo isto.
Posle toga su se retko culi. Dve nedelje nije znala ni kako je ,ni sta radi . Pisala mu je dnevnik ,sve mu je pisala ,kao sto mu je tamo sve pricala. Zatim je sa prijateljima otisla u njegov grad . Uzbudjena je izasla iz autobusa trazeci te kestenaste oci ,pozdravila se sa svima,ali njega nikako nije mogla da vidi . Razocarano je hodala ulicom,I pretvarala se da je ne zanima gde je, nije cak ni pitala ,ali ocekivala je ,da ocekivala je svakog trenutka da ce ga videti iza svakog ugla je duboko uzdahnula misleci da ce se pojaviti. Javio joj je da ne moze da se vidi sa njom,jer ne zeli da vraca sve ispocetka. Uvece je sa prijateljima izasla u grad,zarocarana ,tuzna,sa nekim laznim osmehom I bez mnogo volje za razgovorom sa bilo kim. Odjenom iza nje se pojavio ,zaledjena ,zbunjena ,presrecna ,vrisnula je ,bacila mu se u zagrljaj , nije je pustio da se odvoji iz tog zagrljaja .Kasnije su malo razgovarali I odlucili da je cela ta prica zavrsena ,jer nije imalo svrhe .Sutradan su se videli ,porazgovarali ,dala mu je dnevnik ,nakon toga sto je iscitao sve ,zaplakao je I nastavili su razgovor ,dosta toga je receno ,nekim ljutim tonom ,nisu oni bili ljuti jedno na drugo ,vec na zivot jer ima ne dozvoljava da budu srecni. KAsnije istog tog dana su ostali sami ,sedeli su,cutali ,gledali se,I duboko uzdisali ,tresli su se ,onda su se zagrlili ,poljubiili Taj poljubac je bio kao kada gladnom coveku date parce suvog hleba ,kao kada prosjaku date dva dinara ,kao kada u pustinji nadjete kap vode. Jedino sto se culo u toj tisini bila je jedna njegova recenica koju nije razumela “Mi smo kao oni leptiri sto imaju jedan dan za ceo svoj zivotni ciklus” . Malo kasnije su se rastali ,dugo su se okretali jedno za drugim,ona mu je mahala srecna,nasmejana ,a on je bio nekako tuzan ,kao da je to poslednji pozdrav. I da bilo je tako samo sto ona nije znala ,narednih dana se nije pojavljivao ,nije se javljao ,kao da je nestao ,a ona ona je cutala I nije zelela da pokaze koliko je ustavri sve te njegove odluke bole. Krenuli su kuci ,dosli na stanicu,svi su se pozdraljali I plakali,ali ona je cutalla ,nije zelela da je vide tuznu,gledala je negde u daljinu ,I zelela da ga vidi makar tamo u toj daljini ,samo da joj mahne ,da I ona zna da je to poslednji put. Usla je u autobus I pocela da jeca,da govori kroz suze da je boli,da ga voli I da ne moze bez njega dalje.
PRoslo je neko vreme ,pomirila se sa momkom I pokusavala da ga zaboravi,nije islo ,I to je prekinula. Nisu se culi. Gledala je narukviicu svako vece I secala se svega ,zelela da ode tamo kod njega,ali nije imala hrabrosti da ga vidi . Par puta je kretala I odustajala ,valjda jer joj je on srusio to samopouzdanje. Njegov glas,osmeh ,reci samo su deo onoga sto joj je prolazilo kroz glavu. Nije ga nikome spominjala ,mislila je da ce ga tako zaboraviti. On je bio tu svakodnevno.

Proslo je dosta ,nisu se videli dugo,nisu se cak ni culi,mislila je ipak na njega,nije umela da ga blokira. Upisala je fakultet u nekom trecem gradu ,kako bi ostvarila svoje snove. Proslo je cak tri godine,ali ona je I dalje mislila na sve ono .
Jednog dana u gradskom autobusu ,slucajno je desnom rukom udarila nekog momka,okrenuo se. I odjednom su oboje ostali zaledjeni ,gledali su se tako ,dok ona nije izustila “izvini”,zatim se okrenula I nastavila dalje. Gledao je za njom ,pitao se da li je moguce ,desna ruka ,ona narukvica I taj nesvakidasnji pogled . Znao je da je to ona. Ona je par dana razmisljala o momku iz autobusa ,delovalo joj je nemoguce ,nije zelela da veruje u to ,ne moze bas sve da se desi tako slucajo. Proslo je posle toga dosta vremena ,bas dosta ,setala je tvrdjavom I sela ,gledajuci daleko,mislila o njemu ,tiho uzdisala ,kada joj je neko zatvorio oci ,cula je poznat glas ,glas koji joj je ubrzao disanje ,osetila je ruke koje su je najezile, okrenula se .. Nasmejao se . To je bio on . Pocela je da se drhti ,da se smeje , plasila se jer se sve ponavlja ,bojala se da ga zagrli ,da taj zagrljaj ne bi bio jos jedna uspomena koja boli. Ali je ipak to uradila. Dugo su razgovarali , plakali ,smejali ,dan je prosao prebrzo . Posle par dana su poceli sve ispocetka ,ziveli su u istom gradu I to je bila sansa. Sve je bilo fantasticno,uzivqali su,ispunjavali sve neostavrene snove , uspeli da zajedno prebrode sve svoje probleme . Ljubav je cvetala. Nakon skoro dve godine prelepe veze ,imala je obuku u onom mestu gde su se upoznali njih dvoje,kada je posla na put dao joj je dnevnik koji je ona njemu dala pre 5 godina ,ali sada ispisan do kraja. Otisla je tamo I otrcala do lezaljke na kojoj je sve pocelo . Sedela je I gledala daleko ,smejala se ,srecna I zahvalna svemu sto je cini srecnom,citala je dnevnik I pustila po koju suzu,zato sto je pisao bukvalno svsako desavanje I osecanje koje mu se desilo u onom periodu kada nisu znali nista jedno o drugom,videla je koliko je I njemu bilo tesko. Cula je zvuk gitare ,okrenula se I videla ga, pocela je da se smeje glasno I da ga ispituje kako je I on dosao tu. Tada je on kleknuo izvadio jednu kutijicu u obliku tocka ,to je bio oblik tocka na kom su se vozili kada je prvi put prebrdila strah od visine u njegovom zagrljaju ,otvorio je kutiju I tamo je bio prsten. Pitao je da se uda za njega I da to DA bude zakljucak svih njenih strahova. Sve sto je mogla da kaze bilo je najglasnije Da .
Vencali su se,imali divnu porodicu ,savrsene karijere I srecan brak.
Oni su uspeli jer su verovali..
Ili je bar devojka kojoj se sve to desilo zelela da veruje da ce se sve to desiti.
Oni su na poslednjoj stranici dnevnika napisali SRECAN KRAJ ,jer je uvek prica lepsa sa srecnim krajem,ali nije svaka prica cela istinita,negde samo zelimo da kraj bude srecan.

Svaka rec mi je jos jedno obrisano slovo.
Svaki zvuk odzvanja kao onaj poslednji krik, 
svaka pesma je samo jos jedna molitva za tebe.
Milion puta te cekam .. Ali znam da neces doci ,da mi se neces javiti na telefon,da mi neces pokloniti za rodjendan I da mi neces pozeleti laku noc.
Bojim se drugih ljudi, bojim se da se iskreno nasmejem, bojim se da su sve dugine boje otisle sa tobom I da se nece vratiti.
Kada mi secanja prolaze kroz glavu ,u jednom trenutku se sve zaustavi.
Tu natom prokletom secanju ,na toj tragediji ,na tom krvavom dogadjaju . Tada osetim srce u petama ,noz u stomaku I vrisak u glavi.
Ali ipak znam jednu stvar cuvas me odozgo